“Čovečanstvo pokazuje spremnost da se obnovi snaga civilizacije uz istovremeno očuvanje Planete”
Dugo sam živela nomadskim životom. To znači putovanje minimalnim budžetskim sredstvima, kretanje kojim gradim odnose, upoznajem ljude, predele i kulture, razvijanje svakodnevnih potreba u ograničenom prostoru. To iskustvo donelo mi je dosta saznanja i vrednosti.
Najpre, nama realno ne treba puno da bismo bili zadovoljni i srećni. Živimo u veoma lepom, bogatom i inspirativnom delu Planete. Nisam sigurna da baš uvek jedemo, pijemo ili oblačimo ono što volimoam je to nametnuto konzumerizmom.
Često sam se pitala zadnjih godina, baš tokom tih putovanja, kuda je otišao ovaj Svet? Kako će naša čudesna Planeta, koju tako neumorno zagađujemo i trošimo njene resurse preko svih granica to izdržati. Šta će biti s mnogim narodima, kulturama i njihovim nasleđem. Kako ljudi i dalje mogu živeti otuđeni jedni od drugih, bez zagrljaja, poverenja, solidarnosti, osmeha.
Kretanje je jako važna aktivnost u našem bitisanju.
A onda se to kretanje zaustavilo, znamo svi kako nam je izgledala 2020. godina. Te godine sam se i ja, iz nomadskog načina života, morala prilagoditi okolnostima svakodnevnog života na jednom mestu. Tako primećujem različita ponašanja i razvijanje potreba, strah ljudi zbog nekih materijalnih uskraćenosti, ograničenih mogućnosti kretanja po njihovim putanjama, uskraćivanja slobode.
Sve te reakcije su bile potpuno opravdane, svaki izlazak iz zone poznatog je bolan.
Tražeći odgovore počela sam da razvijam svoju preduzetničku ideju. Pravednije društvo počiva na individualnoj ali i zajedničkoj odgovornosti za promene. Odgovornost i borba pojedinca su često prvi korak ka promeni, ali same po sebi nisu dovoljne. Namera mi je bila i ostala, da ono što radim za sebe, prenosim drugima i dajem mogućnost činjenja.
Osnovni cilj te preduzetničke ideje je održivost kroz male svakodnevne odluke. Pokrenula sam edukacije za sopstvenu proizvodnju hrane i zero waste način života. Cilj edukacije je podsticanje ljudi ka analiziranju i promišljanju sopstvenog ponašanja prema prirodi, hrani, gajenju povrća, otpadu, konzumerskim navikama, odeći. Uz to, dobijaju mogućnost razvijanja novih oblika druženja koje ima čak i terapeutski efekat, povezujući se s prirodom i medjusobno. Sve je zasnovano na ekološkim i održivim principima poštovanja prirodnih zakona i ritmova, uz vraćanje suživotu sa prirodom a ne ego dominacija nad njom. Prosto to je postao moj način borbe i života.
Neko vreme nakon toga, počela sam se sretati sa jednom novom idejom koja je već dostizala globalne razmere, Ecocivilization. Shvatila sam da su moja razmišljanja i preduzetnička priča rezonovala sa vrednostima ovog pokreta. To mi je potvrdilo da smo svi zajedno krenuli ka momentu kada ćemo s Planetom dostići potrebu za „renoviranjem“. Nisam se zaustavila u razvijanju svojih ideja, a Ecocivilization se razvila u globalni pokret sa preko 50 država, a od oktobra sam deo priče Ecocivilization u Srbiji.
Moji odgovori i rešenja su ustvari podsećanje na nekadašnje navike sa kojima smo živeli dok nas nije zapljusnuo talas konzumerizma. To konkretno znači da, zaista, svaki postupak promislim do njegovih posledica, a posebno na nivou kupovine i stvaranja otpada, potrošnje resursa, vode, prirode, proizvodnje hrane i njenog daljeg tretmana. I u mojoj kući funkcionišu principi cirkularne ekonomije. Do toga smo došli najpre kompostiranjem (biljni otpad više ne ide na deponiju), razdvajanjem otpada koji prosleđujemo sakupljačima sekundarnih sirovina, sami proizvodimo povrće (nema ambalaže), hranu ne bacamo već ako se pojavi višak “recikliramo”, otpadno ulje sakupljamo za sapune i sveće, tekstil doniramo, recikliramo i redizajniramo…
Sve u našem ljudskom životu je matematika i ekonomija, od ustajanja i jutarnjih rituala mi pravimo potrošnju – resursa, materijalnih sredstava, vremena. I samo ako pametno naučimo da time raspolažemo, i kroz cirkularnu ekonomiju, vraćamo sve u ravnotežu, možemo očekivati da budemo bolji i sebi i prirodi. O tome govori i Ecocivilization. Moram se osvrnuti na najaktuelnije događaje u našem svakodnevnom životu. Zadnjih meseci neke odgovore na pitanja s početka živimo svakog dana. Čovečanstvo, mi ljudi, pokazujemo spremnost da civilizacijskoj opni vratimo snagu ali da sačuvamo i resurse Planete. Svet kakvim ga poznajemo prestaje da postoji, gradi se novo vreme. Kod nas, u Srbiji, je do tog otrežnjenja došlo jako bolno, kroz transformativni proces koji je veoma složen. Svaka metamorfoza je takva.
Mnogi mladi obrazovani ljudi, koristeći svoja znanja i veštine, stvaraju novu nacionalnu frekvenciju svakodnevnim kretanjem. Organizuju proteste i blokade, trče, hodaju, povezuju gradove, naselja, sela i zaseoke noseći informacije, jednako kao što to čine neuroni kroz naša tela ili rizomi u biljnom svetu.
Ljudi ih dočekuju otvorenog zagrljaja i srca, sa osmesima. Iznose pred njih svoju lokalnu hranu i piće, dele sa njima svoje domove, odeću i obuću. Mladi za sobom ili dok se kreću sakupljaju otpad, ne razmišljajući ko ga je napravio, pomažu na razne načine. Tako povezuju lokalne zajednice, donose svetlo u mesta koja su udaljena od glavnih puteva. Održivim kretanjem grade održivi identitet koji povezuje sa vrednostima regenerativne civilizacije, ne samo sa tradicinalnim konceptima nacionalnog identiteta. Pokazuju da im je stalo, brižni su i pažljivi, solidarni, lepo vaspitani, kulturni.
Kuda će nas odvesti, pokazaće vreme kojem se radujem, svakog dana.
Autor fotografije Gavrilo Andrić, fotografija je nastala u Istočnoj Srbiji izmedju Bora i Zaječara tokom pešačkog pohoda studenata ka Nišu. U Nišu se 01. marta organizuje protestni skup sa blokadama kao poziv za ispunjenje zahteva studenata nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu kada je poginulo 15ro ljudi i dece a dvoje se nalazi u teškom stanju. Studenti protestima traže uspostavljanje rada institucija, borbu protiv korupcije i kriminala i izgradnju pravednog, poštenog i dostojanstvenog društva u Srbiji.
28 februar, 2025, Novi Sad, Srbija, Majda Adlešić