Opšti model Ekocivilizacije, primenjen na obrazovanje
Šta obrazovanje može da znači u kontekstu ekološke tranzicije? – Možemo ga podeliti na formalno i neformalno, a znanje na teorijsko i praktično. Međutim, koja kombinacija ovih podela i dodatnih faktora su potrebni da bismo imali obrazovanje u službi ekološke tranzicije?
To je veoma kompleksno pitanje jer su svi pomenuti termini – obrazovanje, ekološka tranzicija, podele obrazovanja – izuzetno opšti i višeslojno povezani.
Vrlo pojednostavljeno, obrazovanje možemo definisati kao proces sticanja znanja i veština. Na taj način možemo se fokusirati i zapitati: Koja su potrebna znanja i veštine u ekološkoj tranziciji? Čest odgovor bi bio: digitalne veštine, menadžerske ili liderske veštine “potrebne za budućnost” ili nešto pragmatičnije, kao što su različite inženjerske veštine i veštine potrebne za tehnološki razvoj u nekom sektoru.
Međutim, ono na šta pokret “Ekocivilizacija” skreće pažnju jesu pitanja izvan konkretnih znanja i veština – fokus je na onome što je inherentno ljudski a to su osećanja, vrednosti i odnosi koje treba graditi da bi se razvoj konkretnih veština i znanja usmerio ka prosperitetu i blagostanju globalne zajednice, Ekocivilizacije.
Konkretno, pokret “Ekocivilizacija” predstavlja model pet polja kroz koja može da se evaluira svaki aspekt čovekovog postojanja, pa i obrazovanja u službi ekološki održive tranzicije, sa ciljem njihovog adaptiranja radi dostizanja Ekocivilizacije.
To su: društvo, živa bića, svest, odnosi i zemljište. Njihova međusobna povezanost omogućava nam da kontekstualizujemo smisao predmeta kroz sagledavanje njegovog dugoročnog uticaja na kolektivni prosperitet.
Na taj način, Ekocivilizaciju možemo shvatiti kao pokret koji polazi od smisla. Prvo postavljamo pitanje zašto, a zatim kako da delujemo u skladu sa odgovorom na pitanje zašto koje se katalisalo kroz navedenih pet polja.
Kroz kratku analizu pet polja Ekocivilizacije u kontekstu obrazovanja, možemo ga razumeti ne samo kao proces primanja informacija, već i kao proces koji oblikuje svet na mnogo više nivoa.
1. Društvo – Obrazovanje za ekološku tranziciju mora jačati kolektivnu odgovornost (pogotovo obavezno formalno obrazovanje). Ne učimo da bismo uspeli sami, već da bismo unapredili zajednicu u kojoj živimo i na taj način pomogli i sebi. Društvo sa kolektivnom svešću, odgovornošću i poverenjem pomaže pojedincu da dostigne svoj pun potencijal koji je u službi doprinosa zajednici (ne samo ličnom interesu).
2. Živa bića – Razumevanje međuzavisnosti svih živih bića uči nas empatiji i poštovanju. To podrazumeva obrazovanje koje ne stavlja čoveka iznad prirode, već u prirodu (kao deo nje).
3. Svest– Obrazovanje mora da podstakne kritičko mišljenje, samorefleksiju, motivaciju i potrebu za moralnim rasuđivanjem. Na ovaj način da se postane svestan šireg konteksta i uticaja sopstvenog delovanja, odnosno da se pored razmatranja “Šta?” da se radi, razmišlja i o tome “Zašto?” i “Kako?” u donošenju odluka koje oblikuju svet oko nas i nas same.
4. Odnosi – Akcenat je na negovanju međuljudskih odnosa, kroz saradnju, zajedničku kreaciju, komunikaciju bez otpada i zajedničko rešavanje problema. Podsticanje saradnje i dijaloga umesto takmičenja gradi prosperitet. Isto se prenosi i na odnos čoveka prema prirodi (koji je potpuno jednak) – obrazovanje treba da podstiče simbiozu i saradnju u međuljudskim i u odnosima sa prirodom.
5. Zemljište – Obrazovanje treba da uzme u obzir podneblje na kojem se nalazi pojedinac u geografskom, istorijskom i kulturološkom smislu. Pojedinac treba da postane svestan raspoloživih prirodnih resursa koje mu Zemlja pruža i da se prema njima odnosi savesno. Na ovaj način vezujemo znanje za konkretan prostor, na primer: za tlo koje nas hrani, mesta u kojima živimo ili ekosisteme koje narušavamo ili čuvamo. Učenje o zemljištu nas podseća da nismo iznad prirode, već da živimo u simbiozi s njom i da je svaka održiva tranzicija nemoguća bez povezivanja sa lokalnim resursima, znanjem predaka sa tog podneblja i osećajem odgovornosti prema mestu koje nas je oblikovalo.
Simbiozom ovih pet polja možemo suštinski da shvatimo svrhu obrazovanja u kontekstu kreiranja Ekocivilizacije i kontekstualizujemo ulogu obrazovanja u ličnom i društvenom razvoju. Obrazovanje nije samo puko sredstvo za zapošljavanje ili građenje karijere, već alat koji može da oblikuje pravedniju i održiviju budućnost u ekološkom, društvenom i ekonomskom smislu.
Ali samo ako obrazovanje (i sve ostale društvene elemente) sagledamo kritički, postavimo adekvatna pitanja (prvo zašto i za koga, a zatim šta) i vodimo se njegovom svrhom u stvaranju globalne Ekocivilizacije.
Ilustracija izvor: ecocivilisation.earth
25. jun, 2025, Novi Sad, Srbija, Ecocivilisation Serbia