,,Gledajući sve te bašte, od Berlina do Ljubljane, jasno mi je da one nisu samo mesto za sadnju povrća i začinskog bilja. One su živi dokaz da zajedništvo može da raste zajedno sa biljkom, da ljudske veze cvetaju tamo gde postoji prostor za susret, razgovor i zajednički rad. Svaka bašta nosi svoju priču, ali sve zajedno pokazuju isto – da urbana zelena oaza može biti most između generacija, kultura i društvenih slojeva.“Temom urbanog baštovanstva bavim se veoma dugo i zapravo toj temi privukle su me, pre svega, vrednosti povezivanja i udruživanja koje ono donosi, uz gajenje sopstvene hrane.
Prve zajedničke bašte srela sam u Zapadnom Berlinu, pre skoro četiri decenije. Tada mi se činilo da je to samo jedan od mnogih urbanih eksperimenata u velikom gradu koji je neprekidno tražio nove oblike života. Podsetimo, Zapadni Berlin je tada još bio grad-ostrvo, zatvoren u teritoriji Istočne Nemačke. Ali što sam češće odlazila među gredice, miris zemlje i žamor ljudi koji se okupljaju oko baštovanskih poslova, otkrivala sam nešto drugo – da je bašta mnogo više od uzgajanja povrća. Ona je bila mesto susreta, prostor u kojem se brišu granice između jezika, porekla i godina, i gde se u samom srcu grada rađa osećaj pripadnosti. Iako je bilo zamišljeno kao vikend naselje, granice među parcelama nisu postojale, pa se radilo u svojevrsnom open space ambijentu.
U to isto vreme u Novom Sadu postojali su nešto drugačiji, ali podjednako fascinantni oblici zajedničkog baštovanstva. Zajedničke bašte ovde nisu bile deo urbanog planiranja, niti su imale institucionalnu podršku. Nastajale su spontano, samoinicijativom građana da zemlju pretvore u prostor susreta i stvaranja. Najčešće sam prolazila pored bašti uz tzv. Somborsku prugu, na nevidljivoj liniji razdvajanja Detelinare i Novog Naselja. Svaka od njih nosila je svoju priču – tu su se komšije upoznavale, deca učila kako se sadi i bere, a stariji delili svoje znanje i iskustvo. Bašta je postajala mala zajednica unutar grada, dokaz da priroda i zajedništvo mogu procvetati čak i tamo gde birokratija ne nudi prostor. Bile su veoma živopisne, koloritne, sa zajedničkim zonama za odmor, improvizovanim klupicama i stočićima i kantama za zalivanje.
Mnogo godina kasnije, u okviru novinarskog istraživanja upoznala sam i mrežu zajedničkih bašti u Pragu. Otvorio mi se potpuno drugačiji svet urbanog baštovanstva. Ovde sam naišla na ozbiljnu zajednicu, dobro organizovanu i raznovrsnu, gde svaka lokacija u gradu, a bilo ih je nekoliko desetina, ima svoj jasno definisan program i cilj ljudi koji se okupljaju oko nje. Ljudi nisu dolazili samo da sade i beru, već da uče, razmenjuju iskustva i učestvuju u kulturnim događajima. Formiranjem društvenih bašti (community gardens) svuda po gradu omogućeno je da se ljudima koji su spremni da se organizuju i rade, da prilika za to. Komposteri su postali sastavni deo tih prostora, posebno nakon što je od januara 2023. zakonom uvedena obaveza odvajanja biootpada. Društvene bašte nastaju tako što se ljudi iz komšiluka, kolege, prijatelji, rođaci organizuju i izaberu neki komad zemlje ili neke površine.
„Zato aktivno podržavamo razvoj društvenih bašti, gde se ne uzgaja samo mirisni paradajz, već i dobrosusedski odnosi. Od 2012. godine, u Pragu i širom Češke uz našu pomoć izraslo je preko 20 bašti, a mi smo obezbedili desetine sati konsultacija“, objašnjavala mi je tada Anna Černa iz organizacije Kokoza. “Zajedničke bašte donose mnogo radosti. U njima možete uzgajati svoje povrće, zaroniti ruke u zemlju i odmoriti se od svakodnevne gužve i vreve, upoznati svoje komšije i zajedno graditi zelenije okruženje”, naglasila je. Preko 128 takvih bašti je poraslo u Češkoj u poslednjih 8 godina!
U Danskoj sam, pak, otkrila kako bašte mogu doprineti humanizaciji novog blokovskog stanovanja – male oaze zelenila među stambenim zgradama, gde susedi zajedno kreiraju prostor i oplemenjuju svakodnevnicu. U gradiću Fredericia, na mestu nekadašnje fabrike sumporne kiseline, nakon rekultivacije i remedijacije zemljišta niklo je veoma lepo blokovsko naselje. Pored toga što su na sve načine sačuvali deo sećanja na prostor koji se odnosi na nekadašnju fabriku i luku, napravili su velike zelene površine i između ostalog deo za zajedničke bašte. Prvi deo koji je oživeo bile su upravo zajedničke bašte i okupljale su ljude, tek doseljene stanare ali i one koji planiraju kupovinu stana u tom bloku.
U Ljubljani sam se susrela sa jednim od najstarijih i najstabilnijih primera zajedničkih bašti na Balkanu. Tu je bilo jasno da kontinuitet i posvećenost zajednici čine razliku. Bašte su decenijama bile i ostale mesto okupljanja, učenja i međugeneracijskog povezivanja.
Posmatrajući sve te različite modele, shvatila sam koliko različiti evropski pristupi urbanom baštovanstvu, iako oblikovani lokalnom kulturom i politikom, dele istu srž: žele da stvore prostor gde se ljudi sreću, razgovaraju, zajedno rade i uče jedni od drugih. Ta iskustva me uveravaju da zajedničke urbane bašte nisu samo ekološki ili urbanistički fenomen, već moćan alat za socijalnu inkluziju. One brišu granice između generacija, kultura i društvenih slojeva, pokazujući da u svakom gradu postoji prostor za zajedništvo, solidarnost i međusobno razumevanje.
Gledajući sve te bašte, od Berlina do Ljubljane, jasno mi je da one nisu samo mesto za sadnju povrća i začinskog bilja. One su živi dokaz da zajedništvo može da raste zajedno sa biljkom, da ljudske veze cvetaju tamo gde postoji prostor za susret, razgovor i zajednički rad. Svaka bašta nosi svoju priču, ali sve zajedno pokazuju isto – da urbana zelena oaza može biti most između generacija, kultura i društvenih slojeva.
I kad se setim svojih prvih koraka u berlinskoj bašti pre gotovo četiri decenije, shvatam da je upravo taj osećaj pripadnosti, topline i inkluzije upravo ono što čini zajedničke bašte trajnim, inspirativnim i nezamenljivim mestima u svakom gradu. A sveže ubran paradajz – s ukusom i mirisom – dolazi kao najlepši bonus.
Autorka teksta: Majda Adlešič
Foto: Kokoza, Prag, Češka